Vladd je potpuno u pravu oko metode.
Tu istovremeno jako dolazi do izražaja ideja koju je pomenuo Miki.
Merenje izobličenja je merenje razlike između izvornog signala i onog što je prošlo kroz DUT, pri čemu se normalizuju veličine REFF i DUT.
Ključni problemi merenja THD počivaju na tome što DUT ima pojačanje i faznu grešku.
Problem pojačanja se lako rešava pasivnim atenuatorom iza DUT, ali problem faznog kašnjenja je prava "koska" u analognom merenju THD.
Potreban je pomerač faze na izlazu iz generatora mernog signala, ali takav da ne unosi izobličenja u odnosu na sam gen. izlaz. Takav se može napraviti tek pod uslovom da je signal iz generatora savršeno čist sinus bez jitter-a.
To je u stvari jedini i pravi razlog zahteva za perfektnim sinusom i važi samo za jednu frekvenciju tog sinusa, gd je pomerač faze na njoj podešen.
Kod digitalne koncepcije koju Miki predlaže, pod uslovom da se napravi vremeski tiker sa ekstremno malim jitter-om, i da takav posluži kao vremenska baza sa serviranje podataka nekom pristojnom paru D/A konvertora, može se izgenerisati par identičnih signala sa podesivim faznim kašnjenjem.
To rešava ključni problem merenja THD nekog audio ampa.
Dakle, sistem sa dva DAC, gde se taktovano isti podaci šalju na oba, samo sa vremenskim kašnjenjem.
Prvi DAC bi bio izvor signala za DUT, drugi DAC izvor fazno zakasnele reference, čije fazno kašnjenje treba da bude jednako onom koje ima DUT.
Striktno pisanje koda, na način da uvek isti broj instrukcija CPU stoji između paketa za DAC1 i DAC1 i da takt ima ekstremno mali jitter, što i nije toliko teško izvesti sa modernim MCU.
Potpuno jednaki filtri sa istim karakterom opterećenja na oba DAC.
Atenuator iza DUT i dalje pasivni, ako treba i HF kompenzovan za stvari van audio opsega (primer sonde osciloskopa) i onda izlaz iz DUT atenuatora i fazno zakasnele reference u jedan prvoklasan diferencijalni pojačavač.
Ono što izađe iz diferencijalnog pojačavača je mera svih vidova izobličenja i po amplitudi i po vremenu i neće biti važan apsolutni talasni oblik koji je plasiran iz oba DAC.
Štaviše, nudi novu mogućnost testiranja THD DUT: sa "mekim" i "strmim" signalima, što naravno ni malo nije isto.
"Laki" signali, poput sinusa i trougla, su manji zalogaj za DUT, dok su talasni oblici sa strmijim ivicama već ozbiljan zahtev.
Terazije su savršena metoda, samo treba ispravno postaviti stanje na oba tasa.
Metoda bi izgledala na primer ovako (blok šema) i mislim da je uopšte nije teško ostvariti sa modernim MCU:
THD.pdf (Size: 6,7 KB / Downloads: 23)
P.S.
Kalibracija "nule" se da lako izvesti tako što se uklone DUT i njegov atenuator, onda se signal iz Buff1 odvede u Buff2 i fino natrimuju prvenstveno oba LPF na DAC1 i DAC 2 sve dok se na Diff. ampu ne dobije čista nula kojom smo zadovoljni.
Onda se umetne DUT i njegov atenuator na svoje mesto i vozi Miško.
Tu istovremeno jako dolazi do izražaja ideja koju je pomenuo Miki.
Merenje izobličenja je merenje razlike između izvornog signala i onog što je prošlo kroz DUT, pri čemu se normalizuju veličine REFF i DUT.
Ključni problemi merenja THD počivaju na tome što DUT ima pojačanje i faznu grešku.
Problem pojačanja se lako rešava pasivnim atenuatorom iza DUT, ali problem faznog kašnjenja je prava "koska" u analognom merenju THD.
Potreban je pomerač faze na izlazu iz generatora mernog signala, ali takav da ne unosi izobličenja u odnosu na sam gen. izlaz. Takav se može napraviti tek pod uslovom da je signal iz generatora savršeno čist sinus bez jitter-a.
To je u stvari jedini i pravi razlog zahteva za perfektnim sinusom i važi samo za jednu frekvenciju tog sinusa, gd je pomerač faze na njoj podešen.
Kod digitalne koncepcije koju Miki predlaže, pod uslovom da se napravi vremeski tiker sa ekstremno malim jitter-om, i da takav posluži kao vremenska baza sa serviranje podataka nekom pristojnom paru D/A konvertora, može se izgenerisati par identičnih signala sa podesivim faznim kašnjenjem.
To rešava ključni problem merenja THD nekog audio ampa.
Dakle, sistem sa dva DAC, gde se taktovano isti podaci šalju na oba, samo sa vremenskim kašnjenjem.
Prvi DAC bi bio izvor signala za DUT, drugi DAC izvor fazno zakasnele reference, čije fazno kašnjenje treba da bude jednako onom koje ima DUT.
Striktno pisanje koda, na način da uvek isti broj instrukcija CPU stoji između paketa za DAC1 i DAC1 i da takt ima ekstremno mali jitter, što i nije toliko teško izvesti sa modernim MCU.
Potpuno jednaki filtri sa istim karakterom opterećenja na oba DAC.
Atenuator iza DUT i dalje pasivni, ako treba i HF kompenzovan za stvari van audio opsega (primer sonde osciloskopa) i onda izlaz iz DUT atenuatora i fazno zakasnele reference u jedan prvoklasan diferencijalni pojačavač.
Ono što izađe iz diferencijalnog pojačavača je mera svih vidova izobličenja i po amplitudi i po vremenu i neće biti važan apsolutni talasni oblik koji je plasiran iz oba DAC.
Štaviše, nudi novu mogućnost testiranja THD DUT: sa "mekim" i "strmim" signalima, što naravno ni malo nije isto.
"Laki" signali, poput sinusa i trougla, su manji zalogaj za DUT, dok su talasni oblici sa strmijim ivicama već ozbiljan zahtev.
Terazije su savršena metoda, samo treba ispravno postaviti stanje na oba tasa.
Metoda bi izgledala na primer ovako (blok šema) i mislim da je uopšte nije teško ostvariti sa modernim MCU:
THD.pdf (Size: 6,7 KB / Downloads: 23)
P.S.
Kalibracija "nule" se da lako izvesti tako što se uklone DUT i njegov atenuator, onda se signal iz Buff1 odvede u Buff2 i fino natrimuju prvenstveno oba LPF na DAC1 i DAC 2 sve dok se na Diff. ampu ne dobije čista nula kojom smo zadovoljni.
Onda se umetne DUT i njegov atenuator na svoje mesto i vozi Miško.