12-19-2014, 04:17 PM
HMAP,
Kada dobijem malo vremena raspisaću se o tome u okvirima mojih znanja i mogućnosti.
Baš kao što Mile Apex kaže, svi pojačavači znaju biti skloni oscilovanju pri maksimalnim amplitudama, jer dođe do "sabijanja" mogućnosti održanja ispravnih radnih tačaka komponenti, jer se uveliko štedi na napajanju, i ne koristi se nezavisno napajanje za driverske predstepene koje može prevazići te probleme.
Za početak par prostih stvarčica:
Pojačavač koji je inicijalno veoma stabilan neće iritirati sonda od osciloskopa ni mesto vezivanja njene mase u najvećem broju slučajeva.
Takav biva neosetljiv na masivna kapacitativna opterećenja, i građa takvog se plaća izvesnim gubitkom maksimalne snage na otporima koji izoluju problem kapacitativnog opterećenja i maksimalnom gustinom gradnje (primer je upravo Bato MM, kome ne smeta nekoliko uF ali na račun izgubljenih nekoliko W na grejanju onih 0.5R na izlazu)
Pojačavaču koji je malo "nežniji" sa stabilnošću, sonda i mesto kačenja mase može isprovocirati oscilacije kojih inače nema bez prisustva sonde.
Međutim, to je već dobar znak da taj pojačavač ima krhku stabilnost i da treba poraditi na tome.
Takav kod kompleksnih tereta zna prooscilovati, onako podmuklo i tiho (što čak ni naš drug Jevrem ne može čuti), i to samo veoma blago promeni neku nijansicu u zvuku, tako da to nekom može zazvučati čak i lepše na prvo slušanje.
Nijanse mogu biti toliko fine da promena bude nalik razlici dva odlična pojačavača sa izvesnim "karakterom".
Doduše, u mnogo slučajeva "karakter" i potiče od tih sićušnih nuspojava, što je tek simpatična tema za raspravljanje o tome šta ko čuje, međutim ne bih da se kačim ćoravog posla :-)
Običan smrtnik, bez kamena Kriptonita u džepu, ne može čuti kada je u signalu reda KHz prisutno superponiranih nekoliko MHz, pogotovo što su amplitude toga male, ukoliko ne postoje poremećene radne tačke u pojačavaču!
Ono što izvrši uticaj je "unakrsna modulacija", odnosno efekat amplitudne demodulacije HF učestanosti na nelinearnim elementima, a to su svi do jednog PN spojevi u komponentama koji su afektovani HF sinalom dovolne amplitude.
Ako je PN spoj već pretpolarizovan onda već nekoliko mV HF signala može pomeriti radnu tačku tog elementa, ispravljajući taj HF i puneći najbliži parazitni kapacitet na vrednost koja je veća ili manja od one koja je inicijalno proračunata.
Sve u svemu radne tačke pojedinačnih tranzistora se malo ispomeraju, i to se manifestuje sa prisustvom malenih nelinearnosti.
To za osetljivo uvo izgleda kao "karakter" koji ima dotični pojačavač.
Kada bi svi pojačavači radili samo ono za šta su namenjeni, tj. da samo pojačaju a ne promene, svi bi morali da zvuče bezuslovno ISTO!
Na žalost, ta kategorija nije lako dostižna, ako je uopšte dostižna.
Slušaoci stiču referencu o "dobrom" zvuku na osnovu neverovatne količine predrasuda stečenih u trenucima kada su nešto što su čuli smatrali referentnim tog trenutka, tako da iz toga automatski proističe potpuna individualnost onog što se smatra dobrim zvukom, nalik ukusu oko: mode, žena, automobila, hrane i td...
Možda je to i dobro jer provocira veliku nijansiranost u konstrukcijama, inače bi u suprotnom svi slušali samo jedan jedini model nekog uređaja :-)
Čak i slušanje uživo može doneti vrlo pogrešnu procenu o pravom zvuku jer može sadržati mehaničke oscilacije nekog predmeta sa visokim Q, a koji se našao na putanji slušanja (pitajte Bracu o tome, imao je taj efekat korpus delikti), tako da je "referenca" neverovatno klizava kategorija.
U suštini su potrebne godine i godine slušanja muzike u ambijentima koje su pripremili najkompententniji likovi u toj oblasti, i uživo a i "umrtvo", i tek posle toga možda možemo reći da smo donekle stekli referencu u glavi (koja i dalje zavisi od toga da li nas je pet minuta pre slušanja neko iznervirao ili nas možda boli glava... :-).
--------------------------
U vezi provociranja oscilacija sondom:
Problem raste kada se ispituje sondom x1 zato što je ona masivno kapacitativno opterećenje, a i pored toga što je srednji vod napravljen sa podužnim otporom, još uvek može imati relativno visok Q faktor, posebno zato što širm nije prigušen nikako.
U prilogu ostavljam jedan stari dokument koga treba pogledati, u vezi ovoga, od 13. strane pa na dalje još par strana, mada niko neće dobiti rak mozga ako pročita čitav dokument. Veoma će biti koristan "osciloskopistima".
http://www.ece.vt.edu/cel/docs/TekProbeCircuits.pdf
Kod tih nezgodnih naprava osetljive stabilnosti, masu sonde stavim strogo na zvezdište, na vrh sonde stotinak oma, sonda x 10 obavezno, i neuzemljeno kućište osciloskopa koje je spojeno sa zvezdištem kroz 10 oma ako je amp u pitanju, ili kroz 100 ili više oma kada je neki signalni uređaj u pitanju (neki detalj preampa ili preamp malih signala).
Pozz
Kada dobijem malo vremena raspisaću se o tome u okvirima mojih znanja i mogućnosti.
Baš kao što Mile Apex kaže, svi pojačavači znaju biti skloni oscilovanju pri maksimalnim amplitudama, jer dođe do "sabijanja" mogućnosti održanja ispravnih radnih tačaka komponenti, jer se uveliko štedi na napajanju, i ne koristi se nezavisno napajanje za driverske predstepene koje može prevazići te probleme.
Za početak par prostih stvarčica:
Pojačavač koji je inicijalno veoma stabilan neće iritirati sonda od osciloskopa ni mesto vezivanja njene mase u najvećem broju slučajeva.
Takav biva neosetljiv na masivna kapacitativna opterećenja, i građa takvog se plaća izvesnim gubitkom maksimalne snage na otporima koji izoluju problem kapacitativnog opterećenja i maksimalnom gustinom gradnje (primer je upravo Bato MM, kome ne smeta nekoliko uF ali na račun izgubljenih nekoliko W na grejanju onih 0.5R na izlazu)
Pojačavaču koji je malo "nežniji" sa stabilnošću, sonda i mesto kačenja mase može isprovocirati oscilacije kojih inače nema bez prisustva sonde.
Međutim, to je već dobar znak da taj pojačavač ima krhku stabilnost i da treba poraditi na tome.
Takav kod kompleksnih tereta zna prooscilovati, onako podmuklo i tiho (što čak ni naš drug Jevrem ne može čuti), i to samo veoma blago promeni neku nijansicu u zvuku, tako da to nekom može zazvučati čak i lepše na prvo slušanje.
Nijanse mogu biti toliko fine da promena bude nalik razlici dva odlična pojačavača sa izvesnim "karakterom".
Doduše, u mnogo slučajeva "karakter" i potiče od tih sićušnih nuspojava, što je tek simpatična tema za raspravljanje o tome šta ko čuje, međutim ne bih da se kačim ćoravog posla :-)
Običan smrtnik, bez kamena Kriptonita u džepu, ne može čuti kada je u signalu reda KHz prisutno superponiranih nekoliko MHz, pogotovo što su amplitude toga male, ukoliko ne postoje poremećene radne tačke u pojačavaču!
Ono što izvrši uticaj je "unakrsna modulacija", odnosno efekat amplitudne demodulacije HF učestanosti na nelinearnim elementima, a to su svi do jednog PN spojevi u komponentama koji su afektovani HF sinalom dovolne amplitude.
Ako je PN spoj već pretpolarizovan onda već nekoliko mV HF signala može pomeriti radnu tačku tog elementa, ispravljajući taj HF i puneći najbliži parazitni kapacitet na vrednost koja je veća ili manja od one koja je inicijalno proračunata.
Sve u svemu radne tačke pojedinačnih tranzistora se malo ispomeraju, i to se manifestuje sa prisustvom malenih nelinearnosti.
To za osetljivo uvo izgleda kao "karakter" koji ima dotični pojačavač.
Kada bi svi pojačavači radili samo ono za šta su namenjeni, tj. da samo pojačaju a ne promene, svi bi morali da zvuče bezuslovno ISTO!
Na žalost, ta kategorija nije lako dostižna, ako je uopšte dostižna.
Slušaoci stiču referencu o "dobrom" zvuku na osnovu neverovatne količine predrasuda stečenih u trenucima kada su nešto što su čuli smatrali referentnim tog trenutka, tako da iz toga automatski proističe potpuna individualnost onog što se smatra dobrim zvukom, nalik ukusu oko: mode, žena, automobila, hrane i td...
Možda je to i dobro jer provocira veliku nijansiranost u konstrukcijama, inače bi u suprotnom svi slušali samo jedan jedini model nekog uređaja :-)
Čak i slušanje uživo može doneti vrlo pogrešnu procenu o pravom zvuku jer može sadržati mehaničke oscilacije nekog predmeta sa visokim Q, a koji se našao na putanji slušanja (pitajte Bracu o tome, imao je taj efekat korpus delikti), tako da je "referenca" neverovatno klizava kategorija.
U suštini su potrebne godine i godine slušanja muzike u ambijentima koje su pripremili najkompententniji likovi u toj oblasti, i uživo a i "umrtvo", i tek posle toga možda možemo reći da smo donekle stekli referencu u glavi (koja i dalje zavisi od toga da li nas je pet minuta pre slušanja neko iznervirao ili nas možda boli glava... :-).
--------------------------
U vezi provociranja oscilacija sondom:
Problem raste kada se ispituje sondom x1 zato što je ona masivno kapacitativno opterećenje, a i pored toga što je srednji vod napravljen sa podužnim otporom, još uvek može imati relativno visok Q faktor, posebno zato što širm nije prigušen nikako.
U prilogu ostavljam jedan stari dokument koga treba pogledati, u vezi ovoga, od 13. strane pa na dalje još par strana, mada niko neće dobiti rak mozga ako pročita čitav dokument. Veoma će biti koristan "osciloskopistima".
http://www.ece.vt.edu/cel/docs/TekProbeCircuits.pdf
Kod tih nezgodnih naprava osetljive stabilnosti, masu sonde stavim strogo na zvezdište, na vrh sonde stotinak oma, sonda x 10 obavezno, i neuzemljeno kućište osciloskopa koje je spojeno sa zvezdištem kroz 10 oma ako je amp u pitanju, ili kroz 100 ili više oma kada je neki signalni uređaj u pitanju (neki detalj preampa ili preamp malih signala).
Pozz