09-13-2016, 06:17 PM
Mogu li da iznesem svoje pretpostavke i zapažanja na osnovu ovog snimka "Stanley Meyer", pošto ga prvi put gledam?
Šatro pitam za dozvolu :-)
Moje pretpostavke su sledeće (a ideja mu (Stanley) je vrlo kvalitetna):
- Koristi grupu ćelija, koje su jednostruke, koaksijalnog tipa, gde je spoljašnja svih obloga na zajedničkom minusu (šasiji auta, masi), možda čak i na zajedničkom +12, u svakom slučaju na jednom potencijalu, i potopljena u vodu radi hlađenja i dopunjavanja. Spoljna voda je hemijski neaktivirana i istovremeno je voda unutar unutrašnjeg dela ćelije neaktivirana i potpomaže hlađenje dodatno.
- nekim izolatorima unutar koaksijalnih ćelija je obezbedio malu distancu, da bi mu bio potreban mali napon za jaču elektrolizu. Moguće da su tanki prstenovi od teflona (to bih npr ja stavio iz mnogo opravdanih razloga)
- sve ćelije su sa unutrašnje strane (unutrašnja cev) napajane preko pojedinačnih zavojnica koje pokreće zajednički tranzistor sa PWM i to formira buck pretvarač sa distribuiranim izlazima (moguće čak i da svaka ima svoj inverting buck-boost, što mi najpre liči na dobro rešenje, a objasniću kasnije).
- to nudi mogućnost rada na malom naponu ćelija a sa multiplikovanom strujom. Tj. to akumulator "vidi" kao možda 10-20A a pojedinačna ćelija znatno više od te struje.
- u suštini je količina gasa srazmerna količini proteklih jona, tj. jačini struje koja teče, a pri tom napon treba da je što manji moguć jer su ukupni gubici I x U. Dakle struja je dominantna veličina a napon treba da bude što manji, tj. vrlo niska impendansa izlaza, sa malim gubicima pri tom, tj. konverzija impendanse pomoću SMPS, što je jedino rešenje na 12V a da bude solidno efikasno.
- Nizak napon ćelije i njena dobra provodljivost se postiže što manjim rastojanjem između ploča, možda i obogaćenjem vode nekom od materija koje povećavaju provodljivost (kiseline, baze, soli...), možda i kontrolom temperature blizu granične.
- ne radi se ni o kakvoj "tajnoj" rezonansi, već o dobrom impendansnom prilagođenju i lakom pokretanju jonizacije u hladnom stanju (predložiću kasnije model rešenja), jer kad se ćelije ugreju na višu temperaturu, to pospešuje provodljivost, gde posle čak treba ograničavati struju.
- okolna voda ne služi samo za hlađenje, već i za nadoknadu potrošene u ćelijama, jer mislim da su ćelije otvorene odozdo. Obzirom da tako može da se sipa baš dosta vode okolo, i da su spoljne cevi velikom površinom uronjene u tu "neaktivnu" vodu, taj sistem je daleko teže pregrejati od onog klasičnog.
- Struja bi trebalo da se ograničava po parametru porasta temerature iznad kritične, tj. temperatura elektrolita bi negde trebalo da se meri.
- i poslednji predlog, konkretno za automobile: moglo bi se iskoristiti standardno vodeno hlađenje iz automobila (+85 do +90*C) da pomoću nekog izmenjivača održava temperaturu te vode na manjoj od kritične (<98*C).
.......................................................................
Predlog SMPS za probu (ko želi da pravi) sledi uskoro.
Pozz
Šatro pitam za dozvolu :-)
Moje pretpostavke su sledeće (a ideja mu (Stanley) je vrlo kvalitetna):
- Koristi grupu ćelija, koje su jednostruke, koaksijalnog tipa, gde je spoljašnja svih obloga na zajedničkom minusu (šasiji auta, masi), možda čak i na zajedničkom +12, u svakom slučaju na jednom potencijalu, i potopljena u vodu radi hlađenja i dopunjavanja. Spoljna voda je hemijski neaktivirana i istovremeno je voda unutar unutrašnjeg dela ćelije neaktivirana i potpomaže hlađenje dodatno.
- nekim izolatorima unutar koaksijalnih ćelija je obezbedio malu distancu, da bi mu bio potreban mali napon za jaču elektrolizu. Moguće da su tanki prstenovi od teflona (to bih npr ja stavio iz mnogo opravdanih razloga)
- sve ćelije su sa unutrašnje strane (unutrašnja cev) napajane preko pojedinačnih zavojnica koje pokreće zajednički tranzistor sa PWM i to formira buck pretvarač sa distribuiranim izlazima (moguće čak i da svaka ima svoj inverting buck-boost, što mi najpre liči na dobro rešenje, a objasniću kasnije).
- to nudi mogućnost rada na malom naponu ćelija a sa multiplikovanom strujom. Tj. to akumulator "vidi" kao možda 10-20A a pojedinačna ćelija znatno više od te struje.
- u suštini je količina gasa srazmerna količini proteklih jona, tj. jačini struje koja teče, a pri tom napon treba da je što manji moguć jer su ukupni gubici I x U. Dakle struja je dominantna veličina a napon treba da bude što manji, tj. vrlo niska impendansa izlaza, sa malim gubicima pri tom, tj. konverzija impendanse pomoću SMPS, što je jedino rešenje na 12V a da bude solidno efikasno.
- Nizak napon ćelije i njena dobra provodljivost se postiže što manjim rastojanjem između ploča, možda i obogaćenjem vode nekom od materija koje povećavaju provodljivost (kiseline, baze, soli...), možda i kontrolom temperature blizu granične.
- ne radi se ni o kakvoj "tajnoj" rezonansi, već o dobrom impendansnom prilagođenju i lakom pokretanju jonizacije u hladnom stanju (predložiću kasnije model rešenja), jer kad se ćelije ugreju na višu temperaturu, to pospešuje provodljivost, gde posle čak treba ograničavati struju.
- okolna voda ne služi samo za hlađenje, već i za nadoknadu potrošene u ćelijama, jer mislim da su ćelije otvorene odozdo. Obzirom da tako može da se sipa baš dosta vode okolo, i da su spoljne cevi velikom površinom uronjene u tu "neaktivnu" vodu, taj sistem je daleko teže pregrejati od onog klasičnog.
- Struja bi trebalo da se ograničava po parametru porasta temerature iznad kritične, tj. temperatura elektrolita bi negde trebalo da se meri.
- i poslednji predlog, konkretno za automobile: moglo bi se iskoristiti standardno vodeno hlađenje iz automobila (+85 do +90*C) da pomoću nekog izmenjivača održava temperaturu te vode na manjoj od kritične (<98*C).
.......................................................................
Predlog SMPS za probu (ko želi da pravi) sledi uskoro.
Pozz