02-12-2015, 01:35 PM
Evo jednog testa muzičkiog materijala koji možete samostalno (i besplatno) da uradite. Za njega vam je potreban program (freeware) Audacity, koji možete da dobijete na ovom linku:
http://audacity.sourceforge.net/
Radi se o programu tipa DAW (Digital Audio Workstation) kojim se uz pomoć odg. periferije (audio kartice, miksera i sl.) može snimati muzika na više kanala i, u principu, uraditi ceo posao oko produkcije jednog kompletnog snimka kao materijala za muzički CD. Za razliku od komercijalnih programa ove vrste, ima spartanski interfejs, ali po opsegu alatki za obradu signala ni u kom slučaju nije za potcenjivanje. Ja ga povremeno koristim za prebacivanje muzike sa LP ploča u digitalni format tako što snimim celu stranu ploče, a zatim pomoću editora odvojim pojedinačne numere i spakujem ih na disk u željenom formatu. Za tu vrstu primene program sadrži i automatski eliminator praskova i sličnih smetnji koje postoje na pločama.
Kada analiziram neki snimak, uvek ga prvo pogledam u vremenskom domenu. To se može shvatiti kao pregled signala na digitalnom osciloskopu sa velikom memorijom i zum funkcijom za detaljnu analizu sve do pojedinačnih uzoraka.
Slušajući pre nekoliko dana muziku preko balansiranog izlaza iz DAC-a, BP preampa i zvučnika primetio sam da jedan "audiofilski" disk ima izuzetno visoku glasnoću (RMS nivo) i da ga regulatorm jačine jedva mogu mogu dovesti na prihvatljiv nivo. Radi se o disku naslovljenom "AUDIOphile Pearls Volume 10", koji je nemački časopis "Audio" poklonio čitaocima uz jedno prošlogodišnje izdanje. Ja, inače, retko kupujem tu bulevarsku audio štampu, ali sam to izdanje kupio za drugara iz KG, i to baš zbog priloženog diska.
Intenzitet zvuka tog nivoa ukazuje na kompresiju snimka i to je već dovoljan razlog da mu se ospori termin "Audiophile". Ta vrsta prekršaja u produkciji muzike se vrlo lako može ustanoviti vizuelnom kontrolom talasnog oblika snimka pomoću programa kao što je Audacity.
Na slici dole vidimo kompletan zapis oba kanala u vremenskom domenu. Ono što prvo pada u oči je da su vrhovi signala ograničeni pravom linijom, što bi se reklo "pod lenjir". Razlog za primenu limitera je obična lenjost, odn. rad na brzinu, jer ako se snimak nekoliko puta presluša lako se nadje nivo koji je dovoljno visok, a ne dovodi do odsecanja vrhova, tj. clipping-a. Ovde je primenjen tzv. soft limiter, čija je osobina da ne seče, već progresivno smanjuje pojačanje signala u skladu sa nivoom, što je ranije primenjivano kod snimanja na kasete i zvalo se AVC (Automatic Volume Control). Problem je, medjutim, upravo to što pojačanje zavisi od trenutnog nivoa signala, što predstavlja jednu nelinearnu operaciju i u signal neminovno unosi izobličenje.
Nad ovim signalom je izvršen još jedan zločin, a to je visok nivo kompresije. Kompresija predstavlja podizanje RMS nivoa signala u cilju podizanja jačine zvuka, takodje je nelinearna operacija koja stvara izobličenja, ali kada je signal doveden na tako visok srednji nivo, onda se i onako ništa više ne čuje osim premanentne buke. Kompresija se može meriti (pisaću o tome u nekom budućem prilogu) i rezultat se može izraziti na nekoliko načina od koji je najjednostavniji parametar DR (Dynamic Range). Kod ovog signala DR ima vrednost od 5, što znači da signal varira (razlika izmedju najtišeg i naglasnijeg mesta) unutar nekih 6dB, odn. samo za faktor 2
. Za ilustraciju, Clapton-ova numera "Wonderful tonight" sa diska "Slowhand" (prvi transfer sa master trake na CD) ima DR od 15, a vrhunski snimci klasične muzike idu i preko 20.
Ako me sada pitate kako ovaj snimak zvuči, odgovor je - jezivo. Da je zvuk bio dobar, ne bih ni radio analizu. Kada još uzmemo u obzir da je taj disk u opticaj pustio časopis čiji čitaoci nešto znaju o audio tehnici, onda je blamaža kompletna. Na žalost, postoje još gori snimci, ali mi to nije uteha.
Pozdrav
http://audacity.sourceforge.net/
Radi se o programu tipa DAW (Digital Audio Workstation) kojim se uz pomoć odg. periferije (audio kartice, miksera i sl.) može snimati muzika na više kanala i, u principu, uraditi ceo posao oko produkcije jednog kompletnog snimka kao materijala za muzički CD. Za razliku od komercijalnih programa ove vrste, ima spartanski interfejs, ali po opsegu alatki za obradu signala ni u kom slučaju nije za potcenjivanje. Ja ga povremeno koristim za prebacivanje muzike sa LP ploča u digitalni format tako što snimim celu stranu ploče, a zatim pomoću editora odvojim pojedinačne numere i spakujem ih na disk u željenom formatu. Za tu vrstu primene program sadrži i automatski eliminator praskova i sličnih smetnji koje postoje na pločama.
Kada analiziram neki snimak, uvek ga prvo pogledam u vremenskom domenu. To se može shvatiti kao pregled signala na digitalnom osciloskopu sa velikom memorijom i zum funkcijom za detaljnu analizu sve do pojedinačnih uzoraka.
Slušajući pre nekoliko dana muziku preko balansiranog izlaza iz DAC-a, BP preampa i zvučnika primetio sam da jedan "audiofilski" disk ima izuzetno visoku glasnoću (RMS nivo) i da ga regulatorm jačine jedva mogu mogu dovesti na prihvatljiv nivo. Radi se o disku naslovljenom "AUDIOphile Pearls Volume 10", koji je nemački časopis "Audio" poklonio čitaocima uz jedno prošlogodišnje izdanje. Ja, inače, retko kupujem tu bulevarsku audio štampu, ali sam to izdanje kupio za drugara iz KG, i to baš zbog priloženog diska.
Intenzitet zvuka tog nivoa ukazuje na kompresiju snimka i to je već dovoljan razlog da mu se ospori termin "Audiophile". Ta vrsta prekršaja u produkciji muzike se vrlo lako može ustanoviti vizuelnom kontrolom talasnog oblika snimka pomoću programa kao što je Audacity.
Na slici dole vidimo kompletan zapis oba kanala u vremenskom domenu. Ono što prvo pada u oči je da su vrhovi signala ograničeni pravom linijom, što bi se reklo "pod lenjir". Razlog za primenu limitera je obična lenjost, odn. rad na brzinu, jer ako se snimak nekoliko puta presluša lako se nadje nivo koji je dovoljno visok, a ne dovodi do odsecanja vrhova, tj. clipping-a. Ovde je primenjen tzv. soft limiter, čija je osobina da ne seče, već progresivno smanjuje pojačanje signala u skladu sa nivoom, što je ranije primenjivano kod snimanja na kasete i zvalo se AVC (Automatic Volume Control). Problem je, medjutim, upravo to što pojačanje zavisi od trenutnog nivoa signala, što predstavlja jednu nelinearnu operaciju i u signal neminovno unosi izobličenje.
Nad ovim signalom je izvršen još jedan zločin, a to je visok nivo kompresije. Kompresija predstavlja podizanje RMS nivoa signala u cilju podizanja jačine zvuka, takodje je nelinearna operacija koja stvara izobličenja, ali kada je signal doveden na tako visok srednji nivo, onda se i onako ništa više ne čuje osim premanentne buke. Kompresija se može meriti (pisaću o tome u nekom budućem prilogu) i rezultat se može izraziti na nekoliko načina od koji je najjednostavniji parametar DR (Dynamic Range). Kod ovog signala DR ima vrednost od 5, što znači da signal varira (razlika izmedju najtišeg i naglasnijeg mesta) unutar nekih 6dB, odn. samo za faktor 2
. Za ilustraciju, Clapton-ova numera "Wonderful tonight" sa diska "Slowhand" (prvi transfer sa master trake na CD) ima DR od 15, a vrhunski snimci klasične muzike idu i preko 20.Ako me sada pitate kako ovaj snimak zvuči, odgovor je - jezivo. Da je zvuk bio dobar, ne bih ni radio analizu. Kada još uzmemo u obzir da je taj disk u opticaj pustio časopis čiji čitaoci nešto znaju o audio tehnici, onda je blamaža kompletna. Na žalost, postoje još gori snimci, ali mi to nije uteha.
Pozdrav