Kod diferencijalnog merenja se šasija DUT mora povezati sa šasijom osciloskopa posebnim kablom tako da ni u kom slučaju struja ne teče kroz širmove sondi.
Dakle ni u kom slučaju se ne vezuju krajevi širmova (bivše mase od sondi) na DUT.
Dodatna poboljšanja se dobiju ako se kablovi diff. sondi upredu u paricu.
Potom se mogu vršiti bilo kakva merenja i sva su u krajnjem smislu diferencijalna i isključuju ground-loop iz igre (bar na nižim frekvencijama, jer CMMR opada sa njhovim prirastom).
To jest, kada nam treba single end merenje onda vrh od jedne sonde (invertovan kanal)staviti na masu DUT, a drugi na mernu tačku.
Tako se dobija mnogo kvalitetnije "single end" merenje nego ono uobičajeno, u svakom slučaju bolje nego klasično čak i sa lošijim CMMR jer on ipak postoji.
E sad, za CMMR je od kritičnog značaja savršena uparenost obe sonde i to za za nekoliko parametara: otpornost, kapacitivnost, induktivitet, kašnjenje.
U principu ako se prve tri potpuno poklapaju, pod uslovom da su sonde mehanički apsolutno iste, biće i četvrti uslov automatski zadovoljen.
Svaka ma i najmanja nesimetrija sondi smanjiće CMMR, naravno u meri razlike sondi.
Dosta važan parametar su i impendanse mernih tačaka na koje su oslonjene sonde jer ako su različite, to takođe umanjuje CMMR.
Stoga profi diff. sonde (aktivne) obično imaju ultra visoke impendanse i ultra male parazitne kapacitete, pa uticaj impendasi DUT biva minimizovan jer je mnogo niža impendansa same DUT.
Istovremeno je i zadovoljen uslov minimalnog narušavanja integriteta signala samim mernim postupkom.
Oko narušavanja integriteta signala:
Ono što je svakom "osciloskopisti" veoma potrebno je da pročita pažljivo datasheet od makar jedne solidne sonde boljeg proizvođača.
Kritično važna stvar je da se shvati da amplituda signala koja se SME dovesti na vrh sonde veoma zavisi od frekvencije.
(U suštini može nešto više od toga ali vrlo kratkotrajno.)
Tako sonda koja je deklarisana za npr. 250Vpp jedva može podneti par desetina Vpp na nekoliko desetina ili stotina MHz.
Takođe, sonde x1 jesu ujednačenijih karakteristika (lakše je upariti dve), ali zato veoma opterećuju merno mesto sa svojih nekoliko desetina ili čak stotinak pF kapaciteta.
(probajte da pipnete sa x1 gornji gejt na charge pump driveru nekog SMPS koji radi na 300+VDC napajanja :-). He he, KABUM!!!)
One x10 imaju svega nekoliko pF, ali im je rasipanje karakteristika veće (pogotovo otpora) pa ih je teže upariti za diff. potrebe, ali i pored težeg uparivanja su drastično bolji izbor.
Dakle što više MHz, to je poželjnije manje pF i više megaohm.
Sonde su građene kao otpornički + kapacitativni razdelnik napona da bi linearno delile napon kroz čitav radni opseg, ali se treba setiti da impendansa kapacitativnog razdelnika opada sa frekvencijom pa na primer:
-sonda X1 sa 100pF, mernom mestu predstavlja opterećenje od 1Mohm + paralelnih 31Mohm reaktivnih na 50Hz,
-dok ista sonda opterećuje mernu tačku sa 1Mohm + paralelnih svega 15,9 oma reaktivnih (od onih 100pF) na 100MHz, i realno je možemo posmatrati baš kao 15,9 oma prikačenih na mernu tačku.
U mnogo slučaja to zna da zaustavi rad nekog oscilatora ili da mu strahovito umanji amplitudu i veoma je deformiše.
Za neka profesionalnija merenja se standardne sonde koriste do svega nekoliko megaherca a iznad toga se ide na sonde sa elektrometarskim pojačavačima, odnosno pojačavačima naboja, sa isključivo AC spregom kroz nekoliko desetih delova pF direktno u gejtove nekih fetova ili mosfeta sa ultra malim parazitnim kapacitetom.
Merenje se tada deli u dva postupka: utvrđivanje DC statusa otporničkim sondama, potom merenje AC statusa "ultralakim" nisko kapacitivnim AC sondama, i na kraju sumiranje ta dva signala naknadnim postupcima.
Na žalost takve sonde su nenormalno skupe :-(
Na kraju krajeva ne postoji neinvazivno i savršeno merenje.
Kod svakog možemo računati i na dodatnu grešku unetu samim mernim postupkom i veoma je važno biti svestan makar reda veličine te greške, a najbolje bi bilo biti svestan tačne veličine te greške.
Ponekad je veoma zahvalno staviti određen otpornik (zavisno od merene DUT) serijski sa vrhom sonde, potom uračunati poznatu a namerno napravljenu grešku, sa ciljem ispravnijeg postupka merenja :-)
Evo jednog daasheet od kvalitetne x1 TEK sonde:
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&e...5972,d.ZWU
Bez čuđenja oko malo MHz, jer je to normalno za x1 i veoma zavisi od dužine kabla, takođe i pogledati obavezno dijagram napon vs frekvencija, kojim se sme opteretiti sonda.
Pozz
Dakle ni u kom slučaju se ne vezuju krajevi širmova (bivše mase od sondi) na DUT.
Dodatna poboljšanja se dobiju ako se kablovi diff. sondi upredu u paricu.
Potom se mogu vršiti bilo kakva merenja i sva su u krajnjem smislu diferencijalna i isključuju ground-loop iz igre (bar na nižim frekvencijama, jer CMMR opada sa njhovim prirastom).
To jest, kada nam treba single end merenje onda vrh od jedne sonde (invertovan kanal)staviti na masu DUT, a drugi na mernu tačku.
Tako se dobija mnogo kvalitetnije "single end" merenje nego ono uobičajeno, u svakom slučaju bolje nego klasično čak i sa lošijim CMMR jer on ipak postoji.
E sad, za CMMR je od kritičnog značaja savršena uparenost obe sonde i to za za nekoliko parametara: otpornost, kapacitivnost, induktivitet, kašnjenje.
U principu ako se prve tri potpuno poklapaju, pod uslovom da su sonde mehanički apsolutno iste, biće i četvrti uslov automatski zadovoljen.
Svaka ma i najmanja nesimetrija sondi smanjiće CMMR, naravno u meri razlike sondi.
Dosta važan parametar su i impendanse mernih tačaka na koje su oslonjene sonde jer ako su različite, to takođe umanjuje CMMR.
Stoga profi diff. sonde (aktivne) obično imaju ultra visoke impendanse i ultra male parazitne kapacitete, pa uticaj impendasi DUT biva minimizovan jer je mnogo niža impendansa same DUT.
Istovremeno je i zadovoljen uslov minimalnog narušavanja integriteta signala samim mernim postupkom.
Oko narušavanja integriteta signala:
Ono što je svakom "osciloskopisti" veoma potrebno je da pročita pažljivo datasheet od makar jedne solidne sonde boljeg proizvođača.
Kritično važna stvar je da se shvati da amplituda signala koja se SME dovesti na vrh sonde veoma zavisi od frekvencije.
(U suštini može nešto više od toga ali vrlo kratkotrajno.)
Tako sonda koja je deklarisana za npr. 250Vpp jedva može podneti par desetina Vpp na nekoliko desetina ili stotina MHz.
Takođe, sonde x1 jesu ujednačenijih karakteristika (lakše je upariti dve), ali zato veoma opterećuju merno mesto sa svojih nekoliko desetina ili čak stotinak pF kapaciteta.
(probajte da pipnete sa x1 gornji gejt na charge pump driveru nekog SMPS koji radi na 300+VDC napajanja :-). He he, KABUM!!!)
One x10 imaju svega nekoliko pF, ali im je rasipanje karakteristika veće (pogotovo otpora) pa ih je teže upariti za diff. potrebe, ali i pored težeg uparivanja su drastično bolji izbor.
Dakle što više MHz, to je poželjnije manje pF i više megaohm.
Sonde su građene kao otpornički + kapacitativni razdelnik napona da bi linearno delile napon kroz čitav radni opseg, ali se treba setiti da impendansa kapacitativnog razdelnika opada sa frekvencijom pa na primer:
-sonda X1 sa 100pF, mernom mestu predstavlja opterećenje od 1Mohm + paralelnih 31Mohm reaktivnih na 50Hz,
-dok ista sonda opterećuje mernu tačku sa 1Mohm + paralelnih svega 15,9 oma reaktivnih (od onih 100pF) na 100MHz, i realno je možemo posmatrati baš kao 15,9 oma prikačenih na mernu tačku.
U mnogo slučaja to zna da zaustavi rad nekog oscilatora ili da mu strahovito umanji amplitudu i veoma je deformiše.
Za neka profesionalnija merenja se standardne sonde koriste do svega nekoliko megaherca a iznad toga se ide na sonde sa elektrometarskim pojačavačima, odnosno pojačavačima naboja, sa isključivo AC spregom kroz nekoliko desetih delova pF direktno u gejtove nekih fetova ili mosfeta sa ultra malim parazitnim kapacitetom.
Merenje se tada deli u dva postupka: utvrđivanje DC statusa otporničkim sondama, potom merenje AC statusa "ultralakim" nisko kapacitivnim AC sondama, i na kraju sumiranje ta dva signala naknadnim postupcima.
Na žalost takve sonde su nenormalno skupe :-(
Na kraju krajeva ne postoji neinvazivno i savršeno merenje.
Kod svakog možemo računati i na dodatnu grešku unetu samim mernim postupkom i veoma je važno biti svestan makar reda veličine te greške, a najbolje bi bilo biti svestan tačne veličine te greške.
Ponekad je veoma zahvalno staviti određen otpornik (zavisno od merene DUT) serijski sa vrhom sonde, potom uračunati poznatu a namerno napravljenu grešku, sa ciljem ispravnijeg postupka merenja :-)
Evo jednog daasheet od kvalitetne x1 TEK sonde:
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&e...5972,d.ZWU
Bez čuđenja oko malo MHz, jer je to normalno za x1 i veoma zavisi od dužine kabla, takođe i pogledati obavezno dijagram napon vs frekvencija, kojim se sme opteretiti sonda.
Pozz