(07-23-2021, 07:54 AM)vladd Wrote: Samo da napomenem, Let iznad kukavičjeg gnezda je ipak bio metafora na društvene pojave u USA, tog vremena, a ne tema o psihijatrijskoj klinici. I u politici smo svedoci lobotomiranja, činjenica...
Delimično si u pravu, vladd. Autor knjige, Ken Kejsi (ili Kizi) je dugo godina radio kao noćni čuvar u nekoj ludnici u Americi. Ovo mu je bila prva knjiga koju je napisao. Dakle, nije bio siguran ni da li će ikad išta nakon te knjige objaviti, ali je smatrao da treba da opiše ono što je viđao svakodnevno. A to što je viđao, nije bilo nimalo prijatno. Uostalom, knjigu je napisao 1959. kad je lobotomija bila široko rasprostranjena u SAD - bio je neki lekar koji se toliko uvežbao da je kompletnu operaciju završavao za 12 minuta. Drugim rečima, čovek je štancovao na desetine "ljudi-biljaka" svakodnevno. Nažalost, nije bio jedini takav. Kejsijeva uverljivost u delu potiče dobrim delom od neprevaziđene realističnosti opisanih događaja. S obzirom da kasnije u drugim delima nije uspeo ni izbliza da bude tako dobar, pretpostavlja se da je autor praktično u ovo svoje delo ukomponovao veći broj događaja kojim je prisustvovao. Otud tolika kompleksnost samog dela, gde je lobotomija samo jedan od aspekata. Tu je i sadistička dominacija medicinske sestre (ne sećam se imena, glumila ju je Lujza Flečer), koja ne preza ni od čega samo da bi zadovoljila svoje hirove. Zatim, mladi pacijent Bili, koji napreduje u terapiji i sve je samostalniji, ali ga majka i pomenuta medicinska sestra lome i vraćaju na sami početak, čisto da bi mogle celog života da ga kontrolišu. Zatim, glavni doktor koga Lujza kontroliše i ucenjuje zbog lakšeg uzimanja droga, homoseksualni pacijent, pacijent koji se plaši da iznese svoje mišljenje, itd...
Čitav niz veoma realnih i nepovezanih tragičnih ljudskih sudbina, koje su ovo delo dovele na listu Top100 knjiga na engleskom u celoj istoriji. Od samog početka, Kejsijeva kritika tadašnje psihijatrije i psihologije u SAD donela mu je niz problema: od zakasnele objave knjige (tek 3 godine kasnije), do zabrane u mnogim školama i državama, izbacivanja iz lektire, otpuštanja nastavnika koji su je zadavali kao obavezno štivo, itd...
Zato se ne slažem u potpunosti sa Tobom, vladd. Knjiga, po mom skromnom mišljenju, prvenstveno je kritika opšte politike tog doba u mentalnim institucijama, kao i široko rasprostranjene primene lobotomije nad jadnim pacijentima. Poglavica, koji priča priču, iako je decenijama u ludnici i nije stigao da se iole obrazuje, jedini u toj ustanovi shvata da lobotomija prevodi čoveka u vegetativno stanje, na kraju knjige guši jastukom tek lobotomiranog Džeka Nikolsona, uništava taj uređaj i beži zauvek iz bolnice. Dakle, prvo kritika mentalnih institucija, zatim se to može primeniti i na druge medicinske ustanove i postupke, a tek na kraju se može globalizovati i proširiti na celo društvo kao metafora o kojoj Ti pričaš i daješ joj primarnu ulogu. Ipak se radi od događajima iz 50-ih, a ne 60-ih. Da je knjiga napisana nekih 10-15 godina kasnije, ne bih ni napisao ovaj komentar, već bih se odmah složio s Tobom...