03-31-2019, 02:02 AM
prekjuče ujutro desi se "fenomen" paljenja dimnjaka na Balkanu,ovaj put kod mene kući - jutrom oko 9 sati. sve kući ok,nema žurbe ni nervoze,kao dešava se to. gasi se peć-ne loži se više i pušta se da se stvar odigra po svojoj nameri,prirodno. prvi put to doživljavam i vidim donekle opuštene izraze na licima roditelja koji napominju "nismo spaljivali dimnjak ima...otkad je napravljen" tj od 2003-će. kontam,sve u redu - ne baš ali-u redu je. pečemo roštilj oko 2 po podne,konzumiramo ga... dimnjak ima oko 45 stepeni ručno mereno,sve je ok.
nešto pre 18:00 pita me stariji sin da igramo košarku 1:1 a ja mu onako najeden kažem "daj mi pola sata-sat da od-dremam dok se ovo u meni ne slegne". i pristane on. gledam Discovery kanal,neka dobra zeza za da se zadrema,i zadremam...
kad jedno 15 minuta kasnije budi me "nešto",pogledam iz dnevne prema spavaćoj i vidim dim koji suklja nekako bliže podu i izlazi u hodnik! ALARM! u tri duga koraka sam u spavaćoj sobi i imam šta da vidim - gori kutija u kojoj su dve lemilice,analog i digital unimeri uz sav sitan alat namenjen klincima,ispred nje Canton zvučna kutija baca "vriske" plamena uvis uz taman crni dim,a soba prepuna dima boje pepela... AJOJ!!!
nekako se katran spustio iz dimnjaka kroz sitne rupice otvora za čišćenje dinjaka,i zapalio sebe i sve iza sebe! vremenska distanca u glavi se pomera i gledam kako kroz svaki sekund plamen sve više prostora guta!
PLAN: gorenje NAPOLJE - kroz prozor sobe - zagasiti da bi se izbacilo - otvoriti prozor sobe - jorgan sa kreveta kao izolacija između ruku i goreće plastike...komarnik kao prepreka... dim koji je sve gušći i sprečava vidljivost ali i disanje... par sekundi "mraka svesti" a zatim pogled na goruće stvari umotane u jorgan,izbačene kroz prozor napolje u baštu,među luk i šargarepu/mrkvu... trk natrag u WC,točenje vode u neku plavu kadicu i gašenje ostatka plamena koji gori iz ostataka na podu i ormarića sa ogledalom - miraza bivše žene... i onda sledi drhtanje ruku i nogu,sagledanje posledica... pre par minuta lepi beli prostor crn i siv,sve samo ne beo kakvog ga poznajem do par minuta pre...
pozovem tad (preksinoć) druga kolegu Željka molera koji mi odmah dade savet kako i kojim materijalima prekriti štetu. sutra dan (juče) kupim to i počnem radove uz majku i snajku Danijelu(žena mog brata od tetke,sa očeve strane) i večeras se stvar skoro do kraja smiri. ostalo još u prizemlju da se okreči par metara kvadratnih da bi stvar bila kao pre par dana...
razmislih se malo večeras oko sebe i svojih par prošlih meseci. trebao sam da opet polovinom februara odem u Nemačku kod bivšeg kolege u njegovu novu firmu ali se to oteglo. novca prethodne godine zarađenog ponestalo i postaje kritično pa se počeo debelo nervirati što ne odoh na par prethodnih poziva na druge poslove "gore". do danas sam želeo taj poziv,da idem tamo i da radim za novac... a sad se razmišljam koliko borbe su Đavo i Bog odigrali u ovoj kući,i kakve su posledice mogle biti da je Đavo pobedio i da sam zaradio pa odvojio tih hiljadu i po evra - a da je je izgoreo krov kuće i sve ispod i oko njega...
da sam otišao tamo da radim u januaru...februaru...martu... ne bi bio tu u tih kritičnih par minuta... a ložilo bi se podjednako,kući potrebno grejanje. ko bi bio gore na spratu,ili kako bi moji dobri ali ostareli roditelji uspeli da odreaguju u datoj situaciji? da sam otišao nešto pre pola sata sa klincem da igram 1:1 basket,mogao bi samo da posmatram kako bi u spavaćoj sobi gore ne samo kutija sa par unimera i jedan Canton zvučnik - nego---masa toga što ne bi bio u stanju da ugasim jorganom i izbacim kroz prozor.... a reakcija vatrogasaca prvih na oko 6km od kuće... računam kroz dim vatre koju gasim jedno 15 minuta u najboljem slučaju,a u tom trenutku negde je otprilike taj četvrti minut tog istog dima. a kako plamen i dim napreduju... ne dao Bog ikome ko čita da doživi! ubrzanje autom od 0.00 do 100km/h je mila mačkica koliko plamen guta! rekao bi poput reakcije kod srčanog napada-prvih par minuta znače...ovo i ono.
sad kad je stvar prošla,spaljeno je nešto više od 100e dečijeg alata,skoro isto toliko u rehabilitaciji podlogama-bojom-najonom-zaštitnim trakama...radom,brisanjem,pranjem,pomeranjem,voljom i trudom majke i snajke ,te vraćanjem svega na "tačku A"... ostao mi je samo strah od momenta shvatanja kako je problem nastao,i kako ga rešiti u kratkim sekundama. da nisam uzeo jorgan nego sintetičko ćebe-u momentu propaljivanja dobio bi...ma svaki moment ispada bitan.
ako se seća neko,imadoh nešto slično u Nemačkoj,sa Švarcvald šumom... poteralo me izgleda...
da sabrem,život je toliko koliki je,i takav kakav je. mnogi od nas,skoro niko nije zadovoljan svojim-ali eto dobih drugu priliku u poslednjih šest meseci da shvatim da ima sreće što nisam par meseci pošteno radio da bi zaradio,a još više cenim tih pola sata date mogućnosti da budem tu kad je bilo potrebno da se spasi daleko više nego što sam i za više nego nekoliko godina rada "negde tamo" i u najboljim uslovima mogao zaraditi. da ne računamo na to da nisam doktor bilo čega,niti specijalsta u bilo kojoj grani nauke ni potrebe. samo jednostavnog života...
novac na jednu stranu,moja težnja da istog zaradim takođe-a sav moj stres,stres dece i roditelja na drugu-e to nema cenu.
i onda svako malo dođemo na forumu u situaciju "nekih briga"... uh kako život ume da postavi stvari na svoje mesto...
nešto pre 18:00 pita me stariji sin da igramo košarku 1:1 a ja mu onako najeden kažem "daj mi pola sata-sat da od-dremam dok se ovo u meni ne slegne". i pristane on. gledam Discovery kanal,neka dobra zeza za da se zadrema,i zadremam...
kad jedno 15 minuta kasnije budi me "nešto",pogledam iz dnevne prema spavaćoj i vidim dim koji suklja nekako bliže podu i izlazi u hodnik! ALARM! u tri duga koraka sam u spavaćoj sobi i imam šta da vidim - gori kutija u kojoj su dve lemilice,analog i digital unimeri uz sav sitan alat namenjen klincima,ispred nje Canton zvučna kutija baca "vriske" plamena uvis uz taman crni dim,a soba prepuna dima boje pepela... AJOJ!!!
nekako se katran spustio iz dimnjaka kroz sitne rupice otvora za čišćenje dinjaka,i zapalio sebe i sve iza sebe! vremenska distanca u glavi se pomera i gledam kako kroz svaki sekund plamen sve više prostora guta!
PLAN: gorenje NAPOLJE - kroz prozor sobe - zagasiti da bi se izbacilo - otvoriti prozor sobe - jorgan sa kreveta kao izolacija između ruku i goreće plastike...komarnik kao prepreka... dim koji je sve gušći i sprečava vidljivost ali i disanje... par sekundi "mraka svesti" a zatim pogled na goruće stvari umotane u jorgan,izbačene kroz prozor napolje u baštu,među luk i šargarepu/mrkvu... trk natrag u WC,točenje vode u neku plavu kadicu i gašenje ostatka plamena koji gori iz ostataka na podu i ormarića sa ogledalom - miraza bivše žene... i onda sledi drhtanje ruku i nogu,sagledanje posledica... pre par minuta lepi beli prostor crn i siv,sve samo ne beo kakvog ga poznajem do par minuta pre...
pozovem tad (preksinoć) druga kolegu Željka molera koji mi odmah dade savet kako i kojim materijalima prekriti štetu. sutra dan (juče) kupim to i počnem radove uz majku i snajku Danijelu(žena mog brata od tetke,sa očeve strane) i večeras se stvar skoro do kraja smiri. ostalo još u prizemlju da se okreči par metara kvadratnih da bi stvar bila kao pre par dana...
razmislih se malo večeras oko sebe i svojih par prošlih meseci. trebao sam da opet polovinom februara odem u Nemačku kod bivšeg kolege u njegovu novu firmu ali se to oteglo. novca prethodne godine zarađenog ponestalo i postaje kritično pa se počeo debelo nervirati što ne odoh na par prethodnih poziva na druge poslove "gore". do danas sam želeo taj poziv,da idem tamo i da radim za novac... a sad se razmišljam koliko borbe su Đavo i Bog odigrali u ovoj kući,i kakve su posledice mogle biti da je Đavo pobedio i da sam zaradio pa odvojio tih hiljadu i po evra - a da je je izgoreo krov kuće i sve ispod i oko njega...
da sam otišao tamo da radim u januaru...februaru...martu... ne bi bio tu u tih kritičnih par minuta... a ložilo bi se podjednako,kući potrebno grejanje. ko bi bio gore na spratu,ili kako bi moji dobri ali ostareli roditelji uspeli da odreaguju u datoj situaciji? da sam otišao nešto pre pola sata sa klincem da igram 1:1 basket,mogao bi samo da posmatram kako bi u spavaćoj sobi gore ne samo kutija sa par unimera i jedan Canton zvučnik - nego---masa toga što ne bi bio u stanju da ugasim jorganom i izbacim kroz prozor.... a reakcija vatrogasaca prvih na oko 6km od kuće... računam kroz dim vatre koju gasim jedno 15 minuta u najboljem slučaju,a u tom trenutku negde je otprilike taj četvrti minut tog istog dima. a kako plamen i dim napreduju... ne dao Bog ikome ko čita da doživi! ubrzanje autom od 0.00 do 100km/h je mila mačkica koliko plamen guta! rekao bi poput reakcije kod srčanog napada-prvih par minuta znače...ovo i ono.
sad kad je stvar prošla,spaljeno je nešto više od 100e dečijeg alata,skoro isto toliko u rehabilitaciji podlogama-bojom-najonom-zaštitnim trakama...radom,brisanjem,pranjem,pomeranjem,voljom i trudom majke i snajke ,te vraćanjem svega na "tačku A"... ostao mi je samo strah od momenta shvatanja kako je problem nastao,i kako ga rešiti u kratkim sekundama. da nisam uzeo jorgan nego sintetičko ćebe-u momentu propaljivanja dobio bi...ma svaki moment ispada bitan.
ako se seća neko,imadoh nešto slično u Nemačkoj,sa Švarcvald šumom... poteralo me izgleda...
da sabrem,život je toliko koliki je,i takav kakav je. mnogi od nas,skoro niko nije zadovoljan svojim-ali eto dobih drugu priliku u poslednjih šest meseci da shvatim da ima sreće što nisam par meseci pošteno radio da bi zaradio,a još više cenim tih pola sata date mogućnosti da budem tu kad je bilo potrebno da se spasi daleko više nego što sam i za više nego nekoliko godina rada "negde tamo" i u najboljim uslovima mogao zaraditi. da ne računamo na to da nisam doktor bilo čega,niti specijalsta u bilo kojoj grani nauke ni potrebe. samo jednostavnog života...
novac na jednu stranu,moja težnja da istog zaradim takođe-a sav moj stres,stres dece i roditelja na drugu-e to nema cenu.
i onda svako malo dođemo na forumu u situaciju "nekih briga"... uh kako život ume da postavi stvari na svoje mesto...
Bože,daj svakome pameti - ni mene ne zaboravi...